Once upon a time in Yugoslavia

Jugoslavija, najveća država na Balkanskom poluostrvu, srednje veličine u Evropi sa oko 23 miliona ljudi, većinski naseljena slovenskim narodima. Nije bila preterano bogata ali se vremenom polako bogatila. Politički, nije bila demokratska, bila je komunističko-socijalistička, pa opet, uživala je visoko poštovanje u svetu. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika bio je oko 2000 američkih dolara, i društveni bruto proizvod od 77 milijardi dolara. Malo je država i malo naroda koji se mogu pohvaliti onim čim su se nekada hvalili Jugosloveni. Siguran posao i sigurna plata bili su obezbeđeni, malo se radilo a dobro živelo, stan se dobijao od države a vikendica se kupovala od jeftinih kredita. Uživao se u sigurnosti i standardu koji je bio jedan od najvećih u južnoj Evropi daleko veći od standarda istočnih Evropskih zemalja. Svi su bili srednja klasa a obrazovanje i lečenje bilo je besplatno. Politika nesvrstanosti i balansa između istoka i zapada obezbedila je da se sa crvenim jugoslovenskim pasošem moglo putovati svuda po svetu.

Tih godina bilo je normalno da svaki američki predsednik poseti našeg predsednika u Beogradu, kao i lideri ostalih zemalja. Američki predsednik slao je izaslanike u Jugoslaviju radi konsultacija sa našim predsednikom o važnim svetskim pitanjima. Danas je nezamislivo da jedan naš predesednik sleti avionom svoje države u vazduhoplovnu bazu kraj Vašingtona, zatim helikopterom američkog predsednika sleti na travnjak Bele kuće, i dok izlazi iz helikoptera biva pozdravljen uz počasne plotune topova, i dočekan počasnim strojevima svih vidova američkih oružanih snaga. U posetu Velikoj Britaniji išlo se brodom svoje države, uz koga su u počasnoj pratnji plovile dve britanske krstarice i jedan nosač aviona, a predsednika je tad dočekala kraljica Elizabeta i premijer Vinston Čerčil.

Armija naše države bila je 7. sila u svetu, 4. u Evropi, 1. po broju artiljerijskog naoružanja u svetu. Malo je država koje se mogu pohvaliti da su samostalno proizvodili, avione, tenkove, višecevne raketne bacače, inače najmodernije naoružanje toga vremena kao i podmornice kao jedna od malobrojnih država koja to može. Jugoslavija je gradila i podzemne vojne baze koje su inače bile strogo čuvana vojna tajna i za njih se nije znalo do raspada države. Gradile su se širom države a naročito velike su bile u SR Bosni i Hercegovini gde su građeni i podzemni aerodromi zatim podzemne fabrike za proizvodnju naoružanja. Ostale baze su projektovane da izdrže udar atomske bombe jačine 20 kilotona, zaštićeni naslagama granita stotinama metara, čeličnim vratima težine desetak tona, zatim radiološkim, biološkim i hemijskim filterima. Unutra smeštene prostorije za rad i boravak, skladišta hrane i oružja kao i agregati i sve potrebno za održavanje života u njima. Svakako da su te baze koštale mnogo, ali i dan danas one služe svrsi, neke su uništene u građanskom ratu, a neke su preuređene u muzeje. Tad se u mirovne misije išlo u Berlin kao pomoć u očuvanju mira podeljenog grada. Jugosloveni su imali sve sem jedinstvo koje ih je na kraju koštalo samouništenjem sopstvenog naroda, vojske, privrede i države na jednom velikom prostoru.

Apsurdna je činjenica da tu državu koja nam je bila majka i koja nam je pružala sve, niko istinski nije voleo, a danas države koje su nam maćehe i od kojih nemamo ništa, svi volimo, a neki su još uvek samo jugonostalgičari. Danas se stidimo bivših vremena, komunizma na jugoslovenski način i diktature svilenih rukavica koje smo nekad veličali i sami ih učinili onima što su postali. Zapušteni velelepni spomenici apstraktnih izgleda podignuti u slavu i sećanje našeg naroda koji je platio preskupu cenu za slobodu bivše nam domovine, bez ikakvih obeležja iz vremena kada su i za koga građeni najbolje opisuju naš stav prema prošlim vremenima. Spomenici su podignuti borcima Narodnooslobodilačke borbe, ali se zaboravlja da u NOB-u nisu učestvovali samo partizani, već svi građani od kojih mnogi nisu ni bili, a neki, ni želeli da budu komunisti, jer se ućesnici NOB-a nisu borili za komunizam, već protiv fašizma i nacizma. Kraljeva vojska u otadžbini, ceni se da je dala veću žrtvu, u Jugoslaviji se cenilo obratno, ali i za jedne i za druge, domovina i sloboda, bili su vredniji od njihovog života. Na levičarski političkim skupovima desi se da zasvira “Hej Sloveni” ili “Internacionala”, jugonostalgičari će iz poštovanja ustati, velika većina iz nepoštovanja izviždati, a malo je onih koji znaju da je bivša himna, sveslovenska narodna pesma pevana na narodnim saborima u svim slovenskim zemljama, a ”Internacionala” univerzalna pesma posvećena slobodi.

Danas, uglavnom nepismeni i neuki koji sebe nazivaju sr”b”skim nacionaslitima, truju omladinu, propagiraju pogrešne vrednosti, unose mržnju i netrpeljivost prema istom tom našem narodu, samo zbog toga jer ne veruju u boga na isti način. Lideri današnje bezlične države koje su iznedrili ti isti nacionalisti iskrivljene svesti, a kojih ni jednih, ni drugih u normalnoj državi nije bilo nigde, a u nenormalnoj ih ima svuda i vode glavnu reč, prvenstveno ličnim interesima, neznanjem, glupošću, propovedaju izvrnutu demokratiju na naš način i liberalni kapitalizam rasprodajući društvenu imovinu. Ti isti nacionalisti iskrivljene svesti, srpski nacionalizam i rusofilstvo doživljavaju na pogrešan način, urušenim sistemom vrednosti i predstavljaju ga onakvim kakav on nije. Ulice Beograda koje su celo vreme nosile imana generala Crvene armije koji su učestvovali u borbama za oslobeđenje naših prostora od okupatora, promenjene su, dok se neko nije setio da bi se na taj način mogli zameriti Rusima, i odlučeno je da nazivi budu vraćeni, ali ne onih istih ulica, već sporednih perifernih ulica.

Rusija koja se takođe po nama može zastideti svoje komunističke prošlosti, se stidi samo svoje staljinističke prošlosti, a na sve ostalo, ona je ponosna. Današnja himna Ruske Federacije je ista ona himna iz vremena Sovjetskog saveza, koja ne samo da je lepa pesma, već je jedan od simbola koji budi nostalgiju za slavnim vremenima. Evropski automobili koje koriste članovi ruskog vrha, zamenjeni su novim modelom čuvenog ruskog automobila marke “Zil” u kojem su se svojevremeno vozili članovi vlade SSSR-a. Jedan od najvećih ruskih državnih praznika, 9.maj, dan pobede, koji se slavi u čast pobede nad fašizmom i kada se održava najveća vojna parada na Crvenom trgu u Moskvi, uz sadašnje Oružane snage Ruske Federacije, marširaju vojnici i u uniformama veterana kakve su nekad nosili učesnici velikog otadžbinskog rata, sve sa crvenim petokrakama na šapkama i crvenim zastavama tadašnjih vojnih jedinica pojedinačno, kao i zastavom SSSR-a. Na Crvenom trgu pored Crkve svetog Vasilija Blaženog, i danas Spasku kulu krasi crvena petokraka, kao i sve kule Kremlja, istina, crkve su obnovljene, netolerancija prema crkvama iz prošlosti odbačena, ali slavna prošlost i ono što je krasi ne želi biti zaboravljena.

Danas je u Srbiji normalnije biti poštovalac neonacističke ili neofašističke ideologije nego li ideologije bivše nam države, pa čak do te mere da danas imamo i neonacističke i neofašističke pokrete koji veličaju pogrešnu ideologiju protiv koje su se verovatno borili dedovi tih lupeža koji su danas članovi takvih pokreta. Takvima je verovatno normalno da umesto naziva ulice "Maršala Tolbuhina” koji je učestvovao u oslobođenju Beograda, trebali da damo naziv ulica "Generala Felbera”, generala Vermahta za područje Srbije.

Šta se to dešava sa nama pa želimo da uništimo sami sebe ?

Kako je propalo Južnoslovensko carstvo ?

Sve je bilo dobro dok je država imala lidera, i umesto političara, imala je inteligentnog i lukavog državnika. Zbog investicija koje nisu bile racionalne i investiranja u neproduktivne sektore, počela je prva privredna kriza. Zatim se ponovilo nekoliko privrednih kriza koje su uslovile uvođenje novog dinara i pokušaj prelaska na tržišnu privredu. To je vreme početka prvih studentskih i radničkih štrajkova. Srbija se zalagala za centralizaciju, Hrvatska za federalizaciju, a Slovenija je izražava nezadovoljstvo podelom federalnih sredstava. Predsednik naše države se zalagao za snažnu centralističku državu sve do 8. kongresa Saveza komunista kada svoju odluku menja i zalaže se za federalizaciju zemlje. Polako počinju politička neslaganja i politička hapšenja koja postaju uvod u pretstojeću krizu. Tad su unitaristi i centralisti postali nepodobni i maknuti su iz politike. Hrvati vrše konstantan pritisak za donošenje novog Ustava, koji je i donesen 1974. godine i kojim je zemlja dodatno federalizovana, a mnoge funkcije savezne države su ukinute.

Tad je sve krenulo naopako, i tako je došla jesen jugoslovenskog socijalizma. Novi ustav je omogućio da se svako ko je hteo mogao zaduživati, od republika, gradova, preduzeća, tako da su strani dugovi eksplodirali. Svaka diskusija o rešavanju problema i izlazak iz državne i političke krize, odložena je do daljnjeg, jer se čekalo da drug Stari umre. Drug Stari je pred svoju smrt pretpostavio šta bi se moglo desiti posle njega, pa je kao vrhovni komandant dao poslednje naređenje JNA, da po svaku cenu sačuva Jugoslaviju kako nebi došlo do tragedije i bratoubilačkog rata.

Sa Titovom smrću došle su i nestašice, robe iz uvoza i goriva više nije bilo, a redovi u prodavnicama su postali svakodnevnica. O tome se nije govorilo javno, da je država postala prezadužena i da je došla na ivicu bankrota. Štampao se novac bez pokrića, i to je davalo prividnu sliku da se tu nešto radi, ali to je izazvalo samo hiperinflaciju. Državni vrh se jako neodgovorno ponašao i izgledalo je kao da čekaju da se drug Stari vrati i reši sve probleme. U to vreme u svetu i Evropi, komunizam je počeo propadati a države raspadati, što je označio i pad simbola političke i ekonomske podele Evrope, odnosno pad Berlinskog zida. Ako nas je istorija nečemu naučila, onda nas je naučila da se globalna peviranja uvek odraze na Balkan. U takvom ambijentu, lideri svih republika u Jugoslaviji, plasirajući svoju politiku, su tad imali priliku za dolazak na vlast, a što bi moralo rezultovati raspadom zemlje. Albanci na Kosovu videli su priliku za stvaranjem republike Kosovo, što je u konačnici imalo za cilj pripajanje Albaniji.

Niko nije bio dovoljno mudar i lukav da vidi da se iza brda krije udica globalne hegemonije. Zbog idiličnih vremena u kojima su živeli, Jugosloveni su zaboravili na strahote koje rat sa sobom nosi, i zbog političke i ekonomske nestabilnosti Jugoslavije, nezadovoljstvo građana je eskaliralo u pogrešnom pravcu. I tako su jedni Jugosloveni počeli ubijati neke druge Jugoslovene na jednom velikom prostoru, pri tom uništavajući našu državu, našu privredu i naše društvo. I sve to zbog toga što je jedna država ostala bez lidera, i posle njega nije ostao niko sposoban da vodi državu, a o tome najbolje govore današnje bezlične države nastale na prostoru one prave države.

Nema sumnje da je Tito bio kriv zbog toga što je napravio državu kakva je bila Jugoslavija, i za sve ono što se desilo na kraju, da, ali nije se desilo dok je on bio živ. Za razliku od svih koji su došli posle njega, jedini on nije prisvojio niti jedan jedini dinar i sve što je imao, ostavio je jugoslovenskim republikama.

Ne znam kako možemo nazvati ovo danas, nastalo na prostorima bivše Jugoslavije, ali sumnjam da ima neke veze sa poslednjom strofom bivše himne, "Proklet bio izdajica svoje domovine".