Ponos JNA

Poznato je da je bivša Jugoslavija gradila podzemne vojne objekte raznih tipova i namena širom zemlje. Nema sumnje da su ti objekti koštali mnogo, ali su i pružali mnogo. Jedan od tih objekata je i podzemi aerodrom Željava, smešten unutar planine Plješevica nadomak Bihaća.

Položaj objekta izabran je posle opsežnih studija pri čemu se vodilo najviše računa o njegovom geostrateškom značaju. Osnovni zahtev bio je da se mora nalaziti u našoj geostrateškoj poziciji, dovoljno daleko od svih granica u dubini naše teritorije koja se može dugotrajno i uspešno braniti, a ravnomerno udaljen od najvažnijih strateških ciljeva i objekata u Jugoslaviji i van nje. To je bio najmoćniji i najimpresivniji vojni objekat u Jugoslaviji ali i u Evropi tog vremena. Objekat je projektovan 1957, nedugo zatim započet sa izgradnjom, i završen 1965 godine.

U okviru vojnog kompleksa nalazili su se u neposrednoj blizini aerodroma, poletno-sletne piste, kasarna kao taktička komandna baza aerodroma, radarski centar za navođenje, radarski centar za osmatranje, stanica i skladište za podzemno snabdevanje baze kerozinom, te više skladišta ubojitih sredstava i opreme. Sama baza je imala je jedan obruč sastavljen minama koji je služio kao štit od prilaza bazi. Kao i svaka druga i ova baza je projektovana da izdrži udar nuklearne bombe jačine do 20 kilotona.

Postojala su tri glavna i jedan sporedni izlaz iz međusobno povezanih tunela visine 8, širine 20 i dužine od po 350, 400 i 500 metara u kojima je bilo smešteno 60 najsavremenijih aviona tipa Mig 21. Na izlazima tunela nalazila se betonska zavesa sa otvorom izgleda i veličine siluete Mig-a smeštenog unutra kako bi kroz nju Mig mogao izlaziti. Na izlazima se nalazilo više komora koje su imale funkciju da amortizuju vazdušni pritisak i svaku od komora su hermetički zatvarale čelične kapije težine 10 tona, i vodili su na 2 poletno-sletne i 3 poletne piste ispred baze. Ukupna dužina svih tunela iznosila je 3500 metara, a osim 4 tunela za smeštaj aviona, nalazile su se prostorije za boravak i rad u svim uslovima, hodnici, skladišta, prostorije raznih namena, kao i uređaji za klimatizaciju zaštićeni hemijskim, radiološkim i biološkim filterima, koji su stalnu temperaturu održavali na 18 stepeni C. Sve prostorije bile su povezane sa 50-tak teških pancirnih vrata koja su služila za zaštitu svih delova baze u slučaju infiltiriranja neprijatelja u nju.

Šahtovi za otpust otpadnog vazduha i izduvnih gasova generatora služili su i kao rezervni izlazi iz baze u slučaju evakuacije. Skladišta su bila opremljena kerozinom i ubojitim sredstvima da baza u svakom trenutku može neprestano 7 dana bez ikakvog snabdevanja dejstvovati i izvršavati zadatke svojom avijacijom u slučaju blokade. Snabdevanje električnom energijom i vodom bilo je autonomno jer je baza posedovala sopstvene dizel generatore a voda je korištena iz podzemnih prirodnih izvorišta čiste i sveže vode. Pored unutrašnjih i spoljašnih skladišta kerozina, u slučaju totalne fizičke blokade same baze, bazu bi snabdevao kerozinom podzemni borbeno obezbeđen cevovod dužine 10 kilometara iz vojnog skladišta smeštenog na brdu u neposrednoj blizini planine Plješevica. Osmatrački i kontolni centar za navođenje nalazio se 30 metara iznad baze do koga se stizalo liftom iz centra baze, bio je smešten u zemlji i malim delom u teško uočljivom bunkeru na površini. Pored radara u kontrolnom centru za navođenje, na vrhu planine u kojoj je baza smeštena nalazio se centar veze takođe smešten ispod zemlje, sa radarskim sistemom koji je mogao nadzirati deo neba Austrije, Mađarske i Italije, dakle dometa od oko 600 kilometara, sastavljen od britanskog radara za osmatranje tipa S-600, radara za merenje visine tipa S-613, i sekundarnih pomoćnih radara, tipa S-645M i S-654D. Zbog vremenskin neuslova na vrhu planine, svi radari bili su zaštićeni polarnim kupolama u vidu velikih belih kugli, i uvezani u jedinstvenu radarsku mrežu JNA, naziva VOJIN za nadzor i kontrolu neba Jugoslavije i šire.

Željava je tokom celog njenog korištenja dorađivana, starija oprema zamenjivana novom, tako da je bilo u planu i proširivanje otvora na betonskim zavesama kao bi mogli biti smešteni i novi avioni tipa Mig 29. Ali na žalost, to se nikad nije desilo jer je baza po prvi put poslužila svrsi, tj. odbrani svoje zemlje. Tokom građanskog rata, RV I PVO JNA u više navrata aktivno je dejstvovala po položajima u tada još uvek SR Hrvatskoj i SR BiH, sve do trenutka donošenja odluke da se JNA povlači u republike naslednice SFRJ.

Pri samom napustanju baze, oficiri JNA, pokušali su sa obukom, za održavanje i upotrebu baze, VRSK u čijoj se teritoriji baza tad nalazila, ali se ispostavilo da pripadnici VRSK nisu dorasli tako složenom zadatku i postojala je ozbiljna opasnost da Željavu neadekvatnim rukovođenjem preuzme neka druga vojska koju bi bilo nemoguće isterati sa te strateške pozicije. Da se radi o važnom strateškom mestu, govori podatak da je NATO imao u planu da se useli u tu bazu po napustanju JNA. Obzirom na te okolnosti, odlučeno je da inženjeri JNA planski onesposebe objekat za dalje korištenje, pa je 16. maja 1992. godine, baza sa pistama uništena sa približno 60 tona eksploziva. Radarski sistem sa vrha Plješevice ostavljen je u funkciji i predat na upotrebu VRSK koja ga je koristela tokom celog rata, da bi ga 1995 godine prilikom povlačenja uništila.

Danas taj čitav podzemni objekat liči na jednu veliku pećinu, poput onakvih u kakve se zavlače medvedi tokom zime. Obzirom da su lavirinti tunela podzemni prolaz iz BiH u Hrvatsku i obratno, tu su aktivne granične službe obe države, i prilaz gde se oni nalaze je zabranjen, a tamo gde ih nema, opasan, jer je sve još uvek minirano.

Zaista, šta bi danas rekao Vladimir Smirnov, ruski imigrant, jugoslovenski partizan, miner mosta na Neretvi tokom Drugog svetskog rata, projektant tog istog obnovljenog mosta i glavni projektant baze Željava.