Slovenska mitologija

Kako se bliže hrišćanski praznici od kojih su neki već nastupili, mnogobošci slovenskog panteona se uvek sete svoje stare vere, običaja i bogova. Potsećanja radi na nepravedno zaboravljenu religiju i običaje, u kratkim crtama potsetiću na neke od najznačajnijih slovenskih bogova i verovanja.

 

Svarog je bio vrhovni bestelesni bog prastvoritelj i praotac zemlje. Ovog boga su svi Sloveni smatrali prepunim slave i božanstva jer upravlja celom vaseljenom. Svarog spava i u snu je stvorio ovaj svet koji je poverio Perunu i ostalim bogovima na čuvanje i upravljanje. On ne može neposredno delovati na fizičko, materijalno okruženje koje sanja, ali zato može da utiče na volju ostalih bogova. Njegovo buđenje označiće kraj sveta.

Perun poznat svim Slovenima kao bog groma i olujnog neba. On je bog koji udara i krši i koji kažnjava nepravdu. Zamišljan je kao zreo čovek duge brade sa ognjenim kamenom, strelama ili munjom u rukama, ponekad prekriven i kapom nevremena.

Stribog je u slovenskoj mitologiji bog rečnih tokova, potoka i svih vodenih i vazdušnih strujanja. Svi vetrovi smatraju se Stribogovim unucima. Najčešće pominjan kod Istočnih Slovena, on je i bog zime, leda i mraza koji donosi hladne vetrove, bure i nevreme.

Veles je bog životinja, polja i šuma odnosno bog plodnosti, vegetacije i života u najširem smislu. Sloveni su verovali da se ovaj bog najčešće pojavljuje u vidu medveda, iako je sposoban da se pretvara u razne druge životinje. čiji je zaštitnik.

Jarilo je bog srdžbe, jarosti i rata. Iako su skoro svi slovenski bogovi istovremeno i ratnici, samo je Jarilo zapravo bog rata, onaj koji upravlja njegovim tokom. Sloveni su zamišljali Jarila kao lepog i hrabrog mladića opasanog mačevima.

Vesna je u staroj slovenskoj mitologiji bila boginja proleća i plodnosti, zadužena za proleće, jutro i rađanje života. Smatrana je potpuno naklonjenom ljudima, a zamišljana je kao jako lepa devojka.

Morana je boginja noći, zime i smrti i najčešće se pojavljuje u liku lepe devojke duge crne kose, bledog lica, sa vučjim očnjacima i kandžama. Ona donosi zimske nepogode, sneg i smrt ljudskog, životinjskog i biljnog života. U vezi sa njom i sa Vesnom je Stribog koji odnosi jednu da bi doneo drugu.

Mokoša je slovila kao zaštitnica žena i ženskih poslova. Bila je upraviteljica devojačkih sudbina i boginja plodnosti. Smatrana je zlom i gadnom čarobnicom, odgovornom za ljudske strasti, koja je inači odvodila decu naročito onu koja su loše odgajana.

Slovenski hramovi su često bile velelepne građevine iako se o njima vrlo malo zna, zato što su u procesu pokrštavanja potpuno uništavani i često su baš na njihovom mestu podizani hrišćanski hramovi. Svetilišta i kipovi su uvek bili okrenuti ka istoku, prema izlazećem suncu. Veći hramovi su predstavljali i riznice u kojima se čuvao deo ratnog plena. O njima su se starali slovenski sveštenici žreci.

Idole slovenskih bogova nalazimo negde grubo izgrađene a negde, opet, skoro umetnički izgrađenje, ukrašenim sa zlatom i srebrom. Najčešće su tesani od lipe ili hrasta, veliki kao divovi.

Poslednje mnogobožačko slovensko utočište pred najezdom hrišćana bila je Arkona u današnjoj Nemačkoj. U ovom gradu se nalazio poslednji Slovenski hram sa idolom od zlata. Sam grad imao je devet kapija i bio okružen dubokim jezerom preko kojeg se prelazilo samo jednim drvenim mostom. Njega su mogli preći samo oni koji su dolazili da prinose žrtvu ili da pitaju žrece za savet. Godine 1168. Arkonu je uništila danska vojska. Grad je porušen, hram spaljen, kip isečen a stanovništvo pokršteno.

 

Čak i danas nije nemoguće negde širom slovenskih zemalja naići na prelepo istesane i ukrašene toteme po šumskim proplancima, za čije stvaranje i održavanje su zaslužne desetine panslovenskih pokreta koji teže očivanju mitova i običaja svojih slavnih predaka.

Čije smo gore list

Kao velikosrpski nacionalista, ponosan na svoju državu, svoju istoriju i svoje poreklo, strašno sam se razočarao kada sam došao do, može se reći relevantnih rezultata genetskih istraživanja o poreklu Srba ali i Evropljana. Zvanična istorija nas je učila jedno, a ispostavilo se da je istina nešto sasvim drugo, pa su rezultati ovih istraživanja lupili šamar u lice, ne samo meni, već čitavoj Srbiji, regionu ali i Evropi. Ispostavilo se da skoro niko nije ono što je mislio da jeste, pa je tako i nacionalizam otišao onako kao je i došao, javio se u sedamnaestom i osamnaestom, a završio u dvadesetprvom veku.

Rezultati su pokazali da su svi narodi toliko izmešani i da čista nacija jednostavno ne postoji. Danas ćete naći, Srbina i Hrvata, Nemca i Francuza, Grka i Turčina, koji pripadaju istom narodu, a ne onom za koga su mislili da pripadaju. To takođe nije nužno vezano za novije migracije, već za ko zna koliko stare migracije iz svih delova Evrope. Npr. jedan Italijan danas može migrirati u Poljsku, uzeti njeno državljansto i smatrati se originalnim Poljakom, jer će u Poljskoj naći hiljade Poljaka čiji su preci živeli na teritoriji današnje Poljske hiljadama godina, a da imaju istu DNK haplogrupu, što znači da pripadaju istom narodu.

Pod nacijom danas se može podrazumevati samo politika, ideologija, osećaj propadnosti nekoj grupi, a nikako ono što bi nacija trebala predstavljati, i ona danas gubi svoju prvobitnu smisao. Kao što je moguće izabrati i bodriti neki sportski klub bilo gde u Evropi, tako je moguće i izabrati bilo koju naciju u Evropi i biti njen pripadnik, a da vam to niko ne može osporiti, jer u bilo kojoj Evropskoj naciji, nećete se mnogo razlikovati od ostalih i naći ćete hiljade vaših krvnih srodnika.

Zbog toga su svi ratovi, vođeni u modernoj Evropskoj istoriji bili bratoubilački ratovi, jer su se uglavnom ratovali isti narodi međusobno. Ispostavilo se da su najveći tragičari oni koji su vodili ratove zbog nacionalizma. Jedan od najvećih je Adolf Hitler, koji vodi poreklo iz današnje Somalije ili Egipta i pripada haplogrupi (E1b), koji je servirao arijevsku ideologiju kako bi iskorenio Semite, haplogrupu (J1), a u ratu su učestvovali i najviše stradali u borbama jedni protiv drugih, ali i jedni i drugi međusobno, dva bratska naroda, Kelti (R1b) i Sloveni (R1a), i oba vode poreklo od jednog naroda ili iste haplogrupe (R1).

Slično se desilo i u bivšoj Jugoslaviji, gde su se isti narodi ubijali međusobno, Iliri (I2a2), Sloveni (R1a), Hamiti (E1b1b), jer su sva tri ova naroda skoro podjednako raspoređeni u nacijama koje su tad ratovale. Da li je slučajnost ili ne, ali jugoslovenske nacije su toliko slični jedni drugima a dovoljno različiti od ostalih, da se slobodno mogu smatrati jednom nacijom, a sve zbog skoro podjednake raspoređenosti haplogrupa drevnih naroda. Sa tim da severnije oblasti bivše Jugoslavije imaju veći procenat Kelta i Germana, a južnije oblasti Helena i Hamita.

Najstariji Evropljani, dakle, ljudi koji su prvi naselili Evropu, odnosno Balkan, haplogrupa (I2), svojih drirektnih potomaka imaju najviše u Bosni i Hercegovini i Švedskoj. Ta haplogrupa je inače najrasprostranjenija na Balkanu i Skandinaviji. Jedni od potomaka najstarijih Evropljana su i Iliri (I2a2), kojih najviše ima u BiH, Kelta (R1b) najviše ima u Irskoj, Slovena (R1a) u Poljskoj, Germana (I1) u Švedskoj i Norveškoj, Helena i Feničana (J2) na Kipru, a Hamita odnosno Drevnih Egipćana (E1b1b) u Albaniji.

Nijedno istraživanje nije rađeno po nacijama već po državama, pa se ne može nijedna nacija svrstavati generalno kao potomak određenog naroda, pogotovo ne multinacionalne države.

Što se tiče Srbije, ona nije većinski Slovenska već Ilirska (I2a2), isto važi za Hrvatsku i BiH, dok je Slovenija najslovenskija država bivše Jugoslavije.

Crna Gora i Makedonija najviše korene vuku od Hamita iz Afrike, haprlogrupa (E1b1b) i veoma su im slični Albanija i Grčka, najviše zbog te Afričke haplogrupe ali i Helenske (J2).

Turci, Rumuni i Bugari u najvećem broju su Heleni (J2), Mađari i Austrijanci su Sloveni (R1a), a Nemci, Belgijanci i Holanđani su Kelti (R1b).

Naravno da niko nije zadovoljan ovim rezultatima, pogotovo mi na Balkanu, i uglavnom ove rezultate negiraju i proglašavaju netačnim, i ako za svoje tvrdnje nemaju relevantan naučni dokaz. Naravno da rezultati mogu i biti netačni ili se razlikovati od instututa do instituta, ali to se može meriti u zanemarljivim procentima.

U Evropi danas postoji mnoštvo instituta koji se komercijalno bave genetskim istraživanjima, pa tako, svi oni nezadovoljni ovakvim rezultatima, ako se usuđuju, mogu saznati čije su gore list.

Detaljnije o etničkoj rasprostranjenosti u svim Evropskim državama

Ponos JNA

Poznato je da je bivša Jugoslavija gradila podzemne vojne objekte raznih tipova i namena širom zemlje. Nema sumnje da su ti objekti koštali mnogo, ali su i pružali mnogo. Jedan od tih objekata je i podzemi aerodrom Željava, smešten unutar planine Plješevica nadomak Bihaća.

Položaj objekta izabran je posle opsežnih studija pri čemu se vodilo najviše računa o njegovom geostrateškom značaju. Osnovni zahtev bio je da se mora nalaziti u našoj geostrateškoj poziciji, dovoljno daleko od svih granica u dubini naše teritorije koja se može dugotrajno i uspešno braniti, a ravnomerno udaljen od najvažnijih strateških ciljeva i objekata u Jugoslaviji i van nje. To je bio najmoćniji i najimpresivniji vojni objekat u Jugoslaviji ali i u Evropi tog vremena. Objekat je projektovan 1957, nedugo zatim započet sa izgradnjom, i završen 1965 godine.

U okviru vojnog kompleksa nalazili su se u neposrednoj blizini aerodroma, poletno-sletne piste, kasarna kao taktička komandna baza aerodroma, radarski centar za navođenje, radarski centar za osmatranje, stanica i skladište za podzemno snabdevanje baze kerozinom, te više skladišta ubojitih sredstava i opreme. Sama baza je imala je jedan obruč sastavljen minama koji je služio kao štit od prilaza bazi. Kao i svaka druga i ova baza je projektovana da izdrži udar nuklearne bombe jačine do 20 kilotona.

Postojala su tri glavna i jedan sporedni izlaz iz međusobno povezanih tunela visine 8, širine 20 i dužine od po 350, 400 i 500 metara u kojima je bilo smešteno 60 najsavremenijih aviona tipa Mig 21. Na izlazima tunela nalazila se betonska zavesa sa otvorom izgleda i veličine siluete Mig-a smeštenog unutra kako bi kroz nju Mig mogao izlaziti. Na izlazima se nalazilo više komora koje su imale funkciju da amortizuju vazdušni pritisak i svaku od komora su hermetički zatvarale čelične kapije težine 10 tona, i vodili su na 2 poletno-sletne i 3 poletne piste ispred baze. Ukupna dužina svih tunela iznosila je 3500 metara, a osim 4 tunela za smeštaj aviona, nalazile su se prostorije za boravak i rad u svim uslovima, hodnici, skladišta, prostorije raznih namena, kao i uređaji za klimatizaciju zaštićeni hemijskim, radiološkim i biološkim filterima, koji su stalnu temperaturu održavali na 18 stepeni C. Sve prostorije bile su povezane sa 50-tak teških pancirnih vrata koja su služila za zaštitu svih delova baze u slučaju infiltiriranja neprijatelja u nju.

Šahtovi za otpust otpadnog vazduha i izduvnih gasova generatora služili su i kao rezervni izlazi iz baze u slučaju evakuacije. Skladišta su bila opremljena kerozinom i ubojitim sredstvima da baza u svakom trenutku može neprestano 7 dana bez ikakvog snabdevanja dejstvovati i izvršavati zadatke svojom avijacijom u slučaju blokade. Snabdevanje električnom energijom i vodom bilo je autonomno jer je baza posedovala sopstvene dizel generatore a voda je korištena iz podzemnih prirodnih izvorišta čiste i sveže vode. Pored unutrašnjih i spoljašnih skladišta kerozina, u slučaju totalne fizičke blokade same baze, bazu bi snabdevao kerozinom podzemni borbeno obezbeđen cevovod dužine 10 kilometara iz vojnog skladišta smeštenog na brdu u neposrednoj blizini planine Plješevica. Osmatrački i kontolni centar za navođenje nalazio se 30 metara iznad baze do koga se stizalo liftom iz centra baze, bio je smešten u zemlji i malim delom u teško uočljivom bunkeru na površini. Pored radara u kontrolnom centru za navođenje, na vrhu planine u kojoj je baza smeštena nalazio se centar veze takođe smešten ispod zemlje, sa radarskim sistemom koji je mogao nadzirati deo neba Austrije, Mađarske i Italije, dakle dometa od oko 600 kilometara, sastavljen od britanskog radara za osmatranje tipa S-600, radara za merenje visine tipa S-613, i sekundarnih pomoćnih radara, tipa S-645M i S-654D. Zbog vremenskin neuslova na vrhu planine, svi radari bili su zaštićeni polarnim kupolama u vidu velikih belih kugli, i uvezani u jedinstvenu radarsku mrežu JNA, naziva VOJIN za nadzor i kontrolu neba Jugoslavije i šire.

Željava je tokom celog njenog korištenja dorađivana, starija oprema zamenjivana novom, tako da je bilo u planu i proširivanje otvora na betonskim zavesama kao bi mogli biti smešteni i novi avioni tipa Mig 29. Ali na žalost, to se nikad nije desilo jer je baza po prvi put poslužila svrsi, tj. odbrani svoje zemlje. Tokom građanskog rata, RV I PVO JNA u više navrata aktivno je dejstvovala po položajima u tada još uvek SR Hrvatskoj i SR BiH, sve do trenutka donošenja odluke da se JNA povlači u republike naslednice SFRJ.

Pri samom napustanju baze, oficiri JNA, pokušali su sa obukom, za održavanje i upotrebu baze, VRSK u čijoj se teritoriji baza tad nalazila, ali se ispostavilo da pripadnici VRSK nisu dorasli tako složenom zadatku i postojala je ozbiljna opasnost da Željavu neadekvatnim rukovođenjem preuzme neka druga vojska koju bi bilo nemoguće isterati sa te strateške pozicije. Da se radi o važnom strateškom mestu, govori podatak da je NATO imao u planu da se useli u tu bazu po napustanju JNA. Obzirom na te okolnosti, odlučeno je da inženjeri JNA planski onesposebe objekat za dalje korištenje, pa je 16. maja 1992. godine, baza sa pistama uništena sa približno 60 tona eksploziva. Radarski sistem sa vrha Plješevice ostavljen je u funkciji i predat na upotrebu VRSK koja ga je koristela tokom celog rata, da bi ga 1995 godine prilikom povlačenja uništila.

Danas taj čitav podzemni objekat liči na jednu veliku pećinu, poput onakvih u kakve se zavlače medvedi tokom zime. Obzirom da su lavirinti tunela podzemni prolaz iz BiH u Hrvatsku i obratno, tu su aktivne granične službe obe države, i prilaz gde se oni nalaze je zabranjen, a tamo gde ih nema, opasan, jer je sve još uvek minirano.

Zaista, šta bi danas rekao Vladimir Smirnov, ruski imigrant, jugoslovenski partizan, miner mosta na Neretvi tokom Drugog svetskog rata, projektant tog istog obnovljenog mosta i glavni projektant baze Željava.

Once upon a time in Yugoslavia

Jugoslavija, najveća država na Balkanskom poluostrvu, srednje veličine u Evropi sa oko 23 miliona ljudi, većinski naseljena slovenskim narodima. Nije bila preterano bogata ali se vremenom polako bogatila. Politički, nije bila demokratska, bila je komunističko-socijalistička, pa opet, uživala je visoko poštovanje u svetu. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika bio je oko 2000 američkih dolara, i društveni bruto proizvod od 77 milijardi dolara. Malo je država i malo naroda koji se mogu pohvaliti onim čim su se nekada hvalili Jugosloveni. Siguran posao i sigurna plata bili su obezbeđeni, malo se radilo a dobro živelo, stan se dobijao od države a vikendica se kupovala od jeftinih kredita. Uživao se u sigurnosti i standardu koji je bio jedan od najvećih u južnoj Evropi daleko veći od standarda istočnih Evropskih zemalja. Svi su bili srednja klasa a obrazovanje i lečenje bilo je besplatno. Politika nesvrstanosti i balansa između istoka i zapada obezbedila je da se sa crvenim jugoslovenskim pasošem moglo putovati svuda po svetu.

Tih godina bilo je normalno da svaki američki predsednik poseti našeg predsednika u Beogradu, kao i lideri ostalih zemalja. Američki predsednik slao je izaslanike u Jugoslaviju radi konsultacija sa našim predsednikom o važnim svetskim pitanjima. Danas je nezamislivo da jedan naš predesednik sleti avionom svoje države u vazduhoplovnu bazu kraj Vašingtona, zatim helikopterom američkog predsednika sleti na travnjak Bele kuće, i dok izlazi iz helikoptera biva pozdravljen uz počasne plotune topova, i dočekan počasnim strojevima svih vidova američkih oružanih snaga. U posetu Velikoj Britaniji išlo se brodom svoje države, uz koga su u počasnoj pratnji plovile dve britanske krstarice i jedan nosač aviona, a predsednika je tad dočekala kraljica Elizabeta i premijer Vinston Čerčil.

Armija naše države bila je 7. sila u svetu, 4. u Evropi, 1. po broju artiljerijskog naoružanja u svetu. Malo je država koje se mogu pohvaliti da su samostalno proizvodili, avione, tenkove, višecevne raketne bacače, inače najmodernije naoružanje toga vremena kao i podmornice kao jedna od malobrojnih država koja to može. Jugoslavija je gradila i podzemne vojne baze koje su inače bile strogo čuvana vojna tajna i za njih se nije znalo do raspada države. Gradile su se širom države a naročito velike su bile u SR Bosni i Hercegovini gde su građeni i podzemni aerodromi zatim podzemne fabrike za proizvodnju naoružanja. Ostale baze su projektovane da izdrže udar atomske bombe jačine 20 kilotona, zaštićeni naslagama granita stotinama metara, čeličnim vratima težine desetak tona, zatim radiološkim, biološkim i hemijskim filterima. Unutra smeštene prostorije za rad i boravak, skladišta hrane i oružja kao i agregati i sve potrebno za održavanje života u njima. Svakako da su te baze koštale mnogo, ali i dan danas one služe svrsi, neke su uništene u građanskom ratu, a neke su preuređene u muzeje. Tad se u mirovne misije išlo u Berlin kao pomoć u očuvanju mira podeljenog grada. Jugosloveni su imali sve sem jedinstvo koje ih je na kraju koštalo samouništenjem sopstvenog naroda, vojske, privrede i države na jednom velikom prostoru.

Apsurdna je činjenica da tu državu koja nam je bila majka i koja nam je pružala sve, niko istinski nije voleo, a danas države koje su nam maćehe i od kojih nemamo ništa, svi volimo, a neki su još uvek samo jugonostalgičari. Danas se stidimo bivših vremena, komunizma na jugoslovenski način i diktature svilenih rukavica koje smo nekad veličali i sami ih učinili onima što su postali. Zapušteni velelepni spomenici apstraktnih izgleda podignuti u slavu i sećanje našeg naroda koji je platio preskupu cenu za slobodu bivše nam domovine, bez ikakvih obeležja iz vremena kada su i za koga građeni najbolje opisuju naš stav prema prošlim vremenima. Spomenici su podignuti borcima Narodnooslobodilačke borbe, ali se zaboravlja da u NOB-u nisu učestvovali samo partizani, već svi građani od kojih mnogi nisu ni bili, a neki, ni želeli da budu komunisti, jer se ućesnici NOB-a nisu borili za komunizam, već protiv fašizma i nacizma. Kraljeva vojska u otadžbini, ceni se da je dala veću žrtvu, u Jugoslaviji se cenilo obratno, ali i za jedne i za druge, domovina i sloboda, bili su vredniji od njihovog života. Na levičarski političkim skupovima desi se da zasvira “Hej Sloveni” ili “Internacionala”, jugonostalgičari će iz poštovanja ustati, velika većina iz nepoštovanja izviždati, a malo je onih koji znaju da je bivša himna, sveslovenska narodna pesma pevana na narodnim saborima u svim slovenskim zemljama, a ”Internacionala” univerzalna pesma posvećena slobodi.

Danas, uglavnom nepismeni i neuki koji sebe nazivaju sr”b”skim nacionaslitima, truju omladinu, propagiraju pogrešne vrednosti, unose mržnju i netrpeljivost prema istom tom našem narodu, samo zbog toga jer ne veruju u boga na isti način. Lideri današnje bezlične države koje su iznedrili ti isti nacionalisti iskrivljene svesti, a kojih ni jednih, ni drugih u normalnoj državi nije bilo nigde, a u nenormalnoj ih ima svuda i vode glavnu reč, prvenstveno ličnim interesima, neznanjem, glupošću, propovedaju izvrnutu demokratiju na naš način i liberalni kapitalizam rasprodajući društvenu imovinu. Ti isti nacionalisti iskrivljene svesti, srpski nacionalizam i rusofilstvo doživljavaju na pogrešan način, urušenim sistemom vrednosti i predstavljaju ga onakvim kakav on nije. Ulice Beograda koje su celo vreme nosile imana generala Crvene armije koji su učestvovali u borbama za oslobeđenje naših prostora od okupatora, promenjene su, dok se neko nije setio da bi se na taj način mogli zameriti Rusima, i odlučeno je da nazivi budu vraćeni, ali ne onih istih ulica, već sporednih perifernih ulica.

Rusija koja se takođe po nama može zastideti svoje komunističke prošlosti, se stidi samo svoje staljinističke prošlosti, a na sve ostalo, ona je ponosna. Današnja himna Ruske Federacije je ista ona himna iz vremena Sovjetskog saveza, koja ne samo da je lepa pesma, već je jedan od simbola koji budi nostalgiju za slavnim vremenima. Evropski automobili koje koriste članovi ruskog vrha, zamenjeni su novim modelom čuvenog ruskog automobila marke “Zil” u kojem su se svojevremeno vozili članovi vlade SSSR-a. Jedan od najvećih ruskih državnih praznika, 9.maj, dan pobede, koji se slavi u čast pobede nad fašizmom i kada se održava najveća vojna parada na Crvenom trgu u Moskvi, uz sadašnje Oružane snage Ruske Federacije, marširaju vojnici i u uniformama veterana kakve su nekad nosili učesnici velikog otadžbinskog rata, sve sa crvenim petokrakama na šapkama i crvenim zastavama tadašnjih vojnih jedinica pojedinačno, kao i zastavom SSSR-a. Na Crvenom trgu pored Crkve svetog Vasilija Blaženog, i danas Spasku kulu krasi crvena petokraka, kao i sve kule Kremlja, istina, crkve su obnovljene, netolerancija prema crkvama iz prošlosti odbačena, ali slavna prošlost i ono što je krasi ne želi biti zaboravljena.

Danas je u Srbiji normalnije biti poštovalac neonacističke ili neofašističke ideologije nego li ideologije bivše nam države, pa čak do te mere da danas imamo i neonacističke i neofašističke pokrete koji veličaju pogrešnu ideologiju protiv koje su se verovatno borili dedovi tih lupeža koji su danas članovi takvih pokreta. Takvima je verovatno normalno da umesto naziva ulice "Maršala Tolbuhina” koji je učestvovao u oslobođenju Beograda, trebali da damo naziv ulica "Generala Felbera”, generala Vermahta za područje Srbije.

Šta se to dešava sa nama pa želimo da uništimo sami sebe ?

Kako je propalo Južnoslovensko carstvo ?

Sve je bilo dobro dok je država imala lidera, i umesto političara, imala je inteligentnog i lukavog državnika. Zbog investicija koje nisu bile racionalne i investiranja u neproduktivne sektore, počela je prva privredna kriza. Zatim se ponovilo nekoliko privrednih kriza koje su uslovile uvođenje novog dinara i pokušaj prelaska na tržišnu privredu. To je vreme početka prvih studentskih i radničkih štrajkova. Srbija se zalagala za centralizaciju, Hrvatska za federalizaciju, a Slovenija je izražava nezadovoljstvo podelom federalnih sredstava. Predsednik naše države se zalagao za snažnu centralističku državu sve do 8. kongresa Saveza komunista kada svoju odluku menja i zalaže se za federalizaciju zemlje. Polako počinju politička neslaganja i politička hapšenja koja postaju uvod u pretstojeću krizu. Tad su unitaristi i centralisti postali nepodobni i maknuti su iz politike. Hrvati vrše konstantan pritisak za donošenje novog Ustava, koji je i donesen 1974. godine i kojim je zemlja dodatno federalizovana, a mnoge funkcije savezne države su ukinute.

Tad je sve krenulo naopako, i tako je došla jesen jugoslovenskog socijalizma. Novi ustav je omogućio da se svako ko je hteo mogao zaduživati, od republika, gradova, preduzeća, tako da su strani dugovi eksplodirali. Svaka diskusija o rešavanju problema i izlazak iz državne i političke krize, odložena je do daljnjeg, jer se čekalo da drug Stari umre. Drug Stari je pred svoju smrt pretpostavio šta bi se moglo desiti posle njega, pa je kao vrhovni komandant dao poslednje naređenje JNA, da po svaku cenu sačuva Jugoslaviju kako nebi došlo do tragedije i bratoubilačkog rata.

Sa Titovom smrću došle su i nestašice, robe iz uvoza i goriva više nije bilo, a redovi u prodavnicama su postali svakodnevnica. O tome se nije govorilo javno, da je država postala prezadužena i da je došla na ivicu bankrota. Štampao se novac bez pokrića, i to je davalo prividnu sliku da se tu nešto radi, ali to je izazvalo samo hiperinflaciju. Državni vrh se jako neodgovorno ponašao i izgledalo je kao da čekaju da se drug Stari vrati i reši sve probleme. U to vreme u svetu i Evropi, komunizam je počeo propadati a države raspadati, što je označio i pad simbola političke i ekonomske podele Evrope, odnosno pad Berlinskog zida. Ako nas je istorija nečemu naučila, onda nas je naučila da se globalna peviranja uvek odraze na Balkan. U takvom ambijentu, lideri svih republika u Jugoslaviji, plasirajući svoju politiku, su tad imali priliku za dolazak na vlast, a što bi moralo rezultovati raspadom zemlje. Albanci na Kosovu videli su priliku za stvaranjem republike Kosovo, što je u konačnici imalo za cilj pripajanje Albaniji.

Niko nije bio dovoljno mudar i lukav da vidi da se iza brda krije udica globalne hegemonije. Zbog idiličnih vremena u kojima su živeli, Jugosloveni su zaboravili na strahote koje rat sa sobom nosi, i zbog političke i ekonomske nestabilnosti Jugoslavije, nezadovoljstvo građana je eskaliralo u pogrešnom pravcu. I tako su jedni Jugosloveni počeli ubijati neke druge Jugoslovene na jednom velikom prostoru, pri tom uništavajući našu državu, našu privredu i naše društvo. I sve to zbog toga što je jedna država ostala bez lidera, i posle njega nije ostao niko sposoban da vodi državu, a o tome najbolje govore današnje bezlične države nastale na prostoru one prave države.

Nema sumnje da je Tito bio kriv zbog toga što je napravio državu kakva je bila Jugoslavija, i za sve ono što se desilo na kraju, da, ali nije se desilo dok je on bio živ. Za razliku od svih koji su došli posle njega, jedini on nije prisvojio niti jedan jedini dinar i sve što je imao, ostavio je jugoslovenskim republikama.

Ne znam kako možemo nazvati ovo danas, nastalo na prostorima bivše Jugoslavije, ali sumnjam da ima neke veze sa poslednjom strofom bivše himne, "Proklet bio izdajica svoje domovine".